ВЕСЕЛИН ВУЈОВИЋ – ВИВЕТ ЈЕДНО УМОВАЊЕ Ко злотвору и кад љуби руку
ВЕСЕЛИН ВУЈОВИЋ – ВИВЕТ
ЈЕДНО УМОВАЊЕ
Ко злотвору и кад љуби руку,
за кољена исписује бруку.
ВИВЕТ
- - - - - - -
Преко косе танке твоје црте
и дебеле из Вукове баште,
учих од седме, што ми лете,
писмо-коријен из земље свете.1
- - - - - -
Нећу да улазим у филозофију, дружићу се радо са њима иако нијесам један од њих, већ сасвим обичан човјек, или бар тако за себе мислим и осјећам, али ове косе и дебеле научише ме да не ћутим. Са насилним фластером на уста, прсте нијесу још успје-ли ми откинути, али језик одавно преведоше у бејзик, или у беспадежни са присвојеним 13 мојих слова. А она и моји коријени су, иако далеко, ипак ту при срцу и у мојим мислима:
Винча2
Тамо су моји први коријени,
прва слова,
којих се лако не одричем,
тамо је најдужа војска у борби
за заштиту своје античке историје,
чувајући Световида, Перуна,
Сербона, Нина и Бела
и царства им и ми
на пет - шест миленијума старих
с в о ј и х с р п с к и х к о р и ј е н а.
А ипак пред очима ми је човјек вјерујући интелектуалац обиљежен са својим писмом и језиком, културом, вјером, дјелом, природом, комуникацијом на културном и стручном нивоу са оним око себе. Сасвим обичан човјек, а као такав, користим своје - најближе санскриту, најстарије писмо, које послужи да и други га присвоје као основу за писање својих цртица, зареза, записа у глиненој плочици, камену, папирусу...
(В) ВИДИМ их и на сваком кораку, слици, запису и гле чуда не пита нико одакле Аа овако како и изгледа, а на прво мјесто је многих азбукви-азбука? Зашто се још истинити историјат и осталих нам слова дуг и преко десет миле-нијума ( око 12 000 година) не појави у уџбеницима за први, други... и завршни разред у образовном систему? Ко или шта нам то забрањује , оспорава, и чини недоступним или речено савременим изразима, чини за нас „немогућу мисију“? Покушавам помоћи себи лутајући папирним и виртулним страницама тражећи одговоре на многа питања. Куда, како, са киме ићи даље у дружбу, у разум, у пјесме, на бирачко мјесто, у етничком и временском колу ?
Зар бити пријатељ са пироманима
мојих Светиња, коријена
Крста, језика, кошуље и коже?
Ко сам ако тако радим?
Зар не и гори од њих? О Боже!3
(И)Просторзапростором, слику за сликом отварам кликом, пред очима се ређају још увијек тајанстене поруке са глине, камена , хаљине (иако и данас живе) из још увијек непотопљеног и непресахлог Лепенског Вира, Винче , Старчева, заборављеног Бутмира , Сарда , Пизе , и др. у виду нових и нових лекција јер о њима не учих у школи (а ни много млађи од мене). По први пут прочитах о симболима, сату, календару, пјесмама, троструком крсту, колу мојих коријена у другом полувремену мог живота. Ко је крив (иако никад није касно и учи се цијелог живота) што затупљеног погледа са препуно лажи живјех и не спознах себе а и тебе што читаш ове редове? Можда и највише и ја сам , што се нијесам био Миливојевић, Пешић, Срејовић, Јанковић, Луковић - Пјанић, Билбија, Деретић и (нека ми опросте и други и Бог) да сам дођем до истине о себи. Или можда и неко други задужен за правилно (не)образовање многих генерација. Ко су ти неки други, ако не и неки дио нас самих.
Можда још давно и два и по миленијума раније, онај дио нас што своје законе са рода пренесе на простор (материјални дио), што уништи слова, обичаје и вјеровање својих праотаца, а ево их и данас живи удружујући своје преобличене свијести главе увелико придодају себи имена евроантлантиста, еуропејаца, фашиста , екумениста, унијатиста, елџибиста, прахиста, сатаниста.
Само слијепи не виде
данашње Пилате.4
(В)ВИДИМ у њима и на њима данас, сијају драгуљи и преточено прстење и зуби у злато, а још га има и на товаре , у ризницама „сестринскe столице“, у сефовима тајних ложа и крунисаних дама, спремних за неронске подухвате широм планете, по већ виђеним сценаријима. Мета им и мој завичај, слово, писмо, историја, РАзУМ, породица, Крст, Слава, памћење. Мета им је наша земља, вода и ваздух, наши животи. И не само наши већ и милијарде других прекобројних широм свијета. У тим ризницама у највећој тајни скрива се још баснословније благо, писане странице и станице отете са ових наших простора, да не би угледале свјетлост дана, као ни истина исписана у њима. Под мртвом љубичастом стражом чами истина вјековне историје једног народа, и притом чува „образ“ столице пред покољењима, чини га тајанственим, скривеним, неистраженим. Зашто? Зашто ако је тај „образ“ чист пред Богом и народом?
А шта је човјек без свега тога до приземно биће, отуђене самосвијести, биће без избора и слободе, без права, него оно најближе земљи – биће звано животиња. Зар бити такав? Зар и на тај начин оспоравати дјело Творца, који нам подари све да се разликујемо и распознајемо као разумна бића у природи, који нам подарии и живот. Зар не пробудити се и стати и истрајати у борби за одбрану свог, од Бога нам дарована, живота. Истрајати у освајању, не туђих територија и закопаног блага, већ своје духовне вертикале изазов је и обавеза свих без обзира на наше разлике.
Неки ће морати сагнути главе
ипак оросит`, србске, освитом зоре,
Затворене, слијепе, црне и плаве,
пред нама вјечитим Гетеом и Хандкеом.5
(Е)ЈЕСАМ и постојаћу у тим редовима за одбрану истине и живота достојног разумног бића – човјека, припадати том небеском народу како за нас србски народ – Србе (тачније Сербе) рече и пријатељ Јевреј, ма гдје живио. А није користио патетику нити измишљао. Од прапостојбине испод Капе свијета, преко Индије, Месопотамије, Синаја, Хелма до Балтика, Нордика и Тиренског мора кретао се за Сунцем мој народ. Остављајући за собом још и данас живе топониме и своја самобитна обиљежја, прпознатљива свим сем оним који кроз вјековни слугански порив и припадност сатани и љубитељима мрака и мрачних идеја и радњи потиру на сваком кораку све што је наше, чак и читаве градове.
Када су у самосвијести били спремни да преправе преименују и читаве територије нарочито у данашњој Европи, обришу и постојање градова и чак античких споменика културе, не треба се чудити шта се и са нашим писмом и словима све догађало кроз Стару а нарочито изражено у Новој ери.
Сада смо на реду ми, убити у нама и препаковати наш језик, мисли, осјећања, културу, на свим територијама, дјело је злотвора не никако пријатеља. Бити (не)свјесно помагач том дјелу без обзира на припадност, такође је злочињење или вршење злочина, културног геноцида, па чак и општег геноцида у пуној форми појма. Ко има право на то? Затворити очи и аплаудирати тим и бившим и данашњим отимачима и убицама може само неко као и они, или сасвим бесвјесни, безразумни створ. Нажалост и у високим домовима нашим много је таквих заступника свог народа. Ни мој завичај није ван тог стања.
Не трчите у Европу људу,
свако зло нам и гријехе буди.
11.09.2010.год 6
(Т) ВРДИ камен проплакао и у каменом нашем мору како за Црну Гору давно рече из Брскута наше перо са 80 љета, сад већ покојни, Владимир Секуловић, а пионир на грудобрану наших коријена у далекој Данској и данашњој ЕУ, којој свим силама, однарођена власт без упоришта у народној вољи, тежи. Али та тежња, убијеђен сам, није због неког бољитка ни чак привидног благостања, већ због великих уцјена и вјечитих претензија, које и ја осјећам свим срцем и препознајем, учен од прадједова са Круса и мојих и многих других да се родна груда књиге, тапије, писмо, култура не продаје за жуто злато, нити клети новац, било на њима величанствено или свевидеће око.
Ех сјетих се и једне скорашње анегдоте, када полупијан законачих око пола ноћи у ћелији монтенегријског МУП-а. Наравно потпуно оправдано. Али да ми буде мало теже, ја још некажњаван, па и неискусан. По први пут, а надам се и посљедњи, иза тешких дуплих врата са маленим отвором, по средини. Не знам ни како се понашати ни што смијем ни што не смијем, гледам около , четири зида а оно на вратима један лист окачен стоји. Знатижељно приђем протрљам очи, а наочаре немам код себе напрегнем очи да видим што пише. Гле чуда не умијем, нијесам писмен, хм, али дође ми од изненађења још мало вида и ума па успјех препознати 13 мојих слова из ћирилице ( боље да кажем СРБИЦЕ). Их сјетих се па ово је инглиш легвиђис. Ау, што сада али наставих ја читати захваљујућу Вуку а још више Саву Мркаљу до краја. Е, бруке моје како сам тако пијан да ми се од мог језика причињава туђи језик, или размишљам да ме неко не прави намјерно још пијанијим и глупљим. Ударим себе у чело, не помаже. Не знам што ме то снађе у овој државној просторији, о Боже, зар да немам ни службени лист или кодекс понашања на свом језику и писму. Какав сам ја то неписмен човјек, још увијек, или ми је држава неком другом хералдиком обојена, макар и оном са укрштеним троструким крстом (сунца, земље и мјесеца) из Винче пресликаним из Кола (круга) у правоугаоник.
О Боже, спаси од злих помисли о свом завичају, јер државу још немам , а кад ће бити то не знамо. Али завичај да је без вишемиленијумског свог писма и слова, без назива улица на свом писму, натписа на радњама, и другим јавним установама не могу схватити ни оправдати сем са глупошћу и самаром окупаторским, и злочином освајача удруженог са домаћом петом колоном.
„Еј Вивет“ – трже ме глас другара Чура , и проструји ми кроз главу читава азбука боље рећи азбуква док читам фонетску поруку за себе:
В (Видим) И (Простор, или И) В (Видим) Е (Јесам) Т (Тврди)
и настојим бити такав , или баш ако хоће неко може и:
(В)Видим (Е)Јесам (С)Слово-закон (Е)Јесам (Л) Човјек И (Н)Наш
- Србин из Црне Горе што је и омча око свога врата у жалосном и јадном мом завичају.
------------------------------
1 - ИМЕ МОЈЕ СРПСКО МОЈА СУДБИНА (одломак )-
2, 3, 4, 5, 6 -Из књиге „Капи живота 3“ – Радић Виветић Вивет